Srpski književni glasnik
|
а
И" 7“ [ГА Г"" ~ А -
904 Српски Књижевни Гласник.
сеље, у слављење природе, снаге, јунаштва и љепоте. Преко природе, вјечно младе и лијепе, налази везе између прадавне прошлости и данашњице. У свом завичају налази пејзаж старе Хеладе. Као Д'Анунцио у „Гаи5 УНае“ — 1 отапа Рап поп е топо! — и Назор вјерује да још живи велики Пан, бог шума и пастира. Слави и воли природу и онда када пусти све своје бијесе, када се од добре мајке и хранитељице претвори у страховиту и опасну рушилицу. У природи „веселој и живој“, у дотицају с мајком земљом, налази мир и душевни склад за себе и за друге, и утјеху за боли што му их задаје љубав и свијет. Тај бол не тјера га у посвемашњи песимизам, јер осјећа да је бол извор радости и одатле црпи нову снагу. С еротским пјесмама, с којима су многи врло досадни и неоригинални, Назор је врло штедљив. Највећи дио својих љубавних пјесмама сабрао је под значајни наслов: Химера. Неке имају широк смисао и могу се протегнути на жену у опће: _ Усна је твоја цјеливана, коса је твоја поглађена,
рука је твоја пољубљена, а душа сањом зачарана.
Теби су досад под јелили безброј најљепших благослова, у збору глазбе и стихова чаре су твоје прославили.
И истесаше твоје лице
од алабастра и мрамора
и гледаше те крај ловора и падоше пред тобом нице.
Лаганом ти си ногом прошла
над крунам, гуслам и мачима;
с прождорном ватром у очима,
с посм јехом ти си мед нас дошла.
Мирисе све си покупила, тепања, пјесме и уздахе,
плам генија, трзај душе плахе, дознала све си, искусила.