Srpski književni glasnik

|

а

И" 7“ [ГА Г"" ~ А -

904 Српски Књижевни Гласник.

сеље, у слављење природе, снаге, јунаштва и љепоте. Преко природе, вјечно младе и лијепе, налази везе између прадавне прошлости и данашњице. У свом завичају налази пејзаж старе Хеладе. Као Д'Анунцио у „Гаи5 УНае“ — 1 отапа Рап поп е топо! — и Назор вјерује да још живи велики Пан, бог шума и пастира. Слави и воли природу и онда када пусти све своје бијесе, када се од добре мајке и хранитељице претвори у страховиту и опасну рушилицу. У природи „веселој и живој“, у дотицају с мајком земљом, налази мир и душевни склад за себе и за друге, и утјеху за боли што му их задаје љубав и свијет. Тај бол не тјера га у посвемашњи песимизам, јер осјећа да је бол извор радости и одатле црпи нову снагу. С еротским пјесмама, с којима су многи врло досадни и неоригинални, Назор је врло штедљив. Највећи дио својих љубавних пјесмама сабрао је под значајни наслов: Химера. Неке имају широк смисао и могу се протегнути на жену у опће: _ Усна је твоја цјеливана, коса је твоја поглађена,

рука је твоја пољубљена, а душа сањом зачарана.

Теби су досад под јелили безброј најљепших благослова, у збору глазбе и стихова чаре су твоје прославили.

И истесаше твоје лице

од алабастра и мрамора

и гледаше те крај ловора и падоше пред тобом нице.

Лаганом ти си ногом прошла

над крунам, гуслам и мачима;

с прождорном ватром у очима,

с посм јехом ти си мед нас дошла.

Мирисе све си покупила, тепања, пјесме и уздахе,

плам генија, трзај душе плахе, дознала све си, искусила.