Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 227

Ако су га красте нашарале, Здраве су му очи обадвије, Срце му је баш које је било.

Али оно што је квари, то је њена безобзирност. Она види шта је на ствари; она чује за Иван-бегово обећање Милошу Обренбеговићу; она зна како се због дарова, и то не свих, спрема борба и, да само она попусти, све би „се мирно свршило. Али она неће да разумије ситуације, неће да је разумије чак ни онда кад је Иван-бег упозорава на несрећу која се може збити и кад јој молећи се нуди оштету. Распаљена, јетка, она сурово кличе Максима :

О Максиме, немала те мајка! Мајка нема до тебе једнога,

А по данас ни тебе не било! Од копља ти градили носила! А од штита гробу поклопнице ! Црн ти образ на Божем дивану! Како ти је данас на мегдану Са вашијем војводом Милошем; да што благо дадосте другоме:

А он, запостављен, кињен, иначе плах, а сад кликнут од од ње, јурну безобзирно на Милоша и поче покољ, крвав и страшан братски покољ. Пјевач нигдје не истиче нарочито кривицу њезину, али се види, да је слути. Она је њему у тој ситуацији „злосретна ђевојка“, она „грдно проговара“ Максиму; она је „непогодан друг“. У том је њена кривица; тим ријечима је казано зашто је она фатална по Црну Гору.

Г-ђица Луцерна била је у свом тумачењу врло савјесна и двије-три примедбе, које се могу ставити поводом тога, не значе никако да њезино излагање није без вриједности. Пластичност описа пјевачевих: у дуждевој авлији (стихови 725-731) и сцена како Максим под Жабљаком пише писмо (стихови 1151-1156) дали су повод Г-ђици Луцерни да устврди како јој се чини да су слике дјеловале на пјесму, што ја не држим ни вјероватним

15%