Srpski književni glasnik

(РАНИ КИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХУП, БРОЈ 4. — 16 август, 1911.

БУДУ ЈРМ А РАСА.

Тридесет ми је година. Тридесет година живота без живота. Прошло детињство, ђаковање, младост прошла, а никад среће, никад љубави, никад жељеног успеха, никад великог, до заборава, задовољства, никад чак ни грохотног, слободног, детињског смеха. Ничега лично свога: ни велике, опојне радости, нити бар бола великог, истинског и свога. Само сенке, само одјеци, само одблесци. Зашто >

Али ја се не жалим и не кривим никога. Ја не ја: дикујем, већ размишљам. Ја нисам несрећна; ја само нисам срећна.

Памтим да сам се још у раном детињству бојажљиво трзала кад би понекад мој гласнији смех сусрео нечији озбиљан поглед. Говорили су да сам добро дете. Можда сам и била, али не из страха од прекора или од жеље за похвалом. Чудновато: изгледа ми да ми је још као врло малој девојчици било јако развијено осећање савести, јер кад бих се понекад, што се ретко и поводом друге деце дешавало, оглушила о коју наредбу ста-

висини Е "= 5Е

ид . ~