Srpski književni glasnik

Њ

'д

242 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ријих, обузимала би ме страшна грижа савести и нервозан страх — не знам од чега, само не од батина. И игра ме тада не би могла заварати и пропао би тада читав дан мога, не блаженог, али невиног и сећању милог, детињства. Угађајући себи, ја сам избегавала такве случајеве и тако постала оно што су старији звали „добро дете“.

Показивали су ме као пример другој деци, али, сећам се врло добро, мени то није ласкало. Нешто се несвесно бунило у мојој души. Ја сам знала да има деце непослушне, самовољне и пакосне, коју су старији грдили, плашили и понекад тукли, али сам ја врло добро видела да су ту децу волели. Требало је имати мајку, па бити и најгоре дете и опет добити много, много љубави. А ја је нисам имала. А требало ми је љубави. Ја нисам разумела ни себе, ни живот, ни људе око себе. Нисам умела да викнем: „Хоћу на поклон љубави!“ И боље: било би узалуд. Мало ми је било да ме помилују по глави и кажу да сам добро дете, мало; моје очице с чажњом су гледале по свету, и чекале неће ли се наћи неко који ће и мене узети на крило и причати ми бајке, лепше него све играчке на свету и слађе и од најслађих колача. Узалуд чекање. У детињству није било сунда, да огреје моју душу и она се, као цвет у ноћи, затварала, повлачила у себе. И тако сам ја постала „неко чудно, ћутљиво, неприродно, старачки паметно, „сирото дете““. Нико није дубље мислио о празнини моје душе, а ја нисам разумела себе и, не знајући да сам несрећна, нисам ни била несрећна. И тако сам кржљаво расла у хладу и сањала о неиспричаним бајкама... Али то је давно било, па се и заборавља.

У средњој школи, док су моје другарице још од ране младости намештале косу и огледале се на школским прозорима; док су тајно носиле забрањени стеж“ник, који им се испод убраних кецеља није ни примећавао, само да би осећале да су већ девојке, док су изгледале неће ли проћи какав гимназист и почастити

5 Ф

| клан даља џ

„БИВА В о Може ње

А.

НИ ЈРМИАН се аму ћуе луи за ле ећњана и