Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 243 их „комплиментом“; док су с наивном дрскошћу радозналих незналица живота тобож тајно саопштавале једна другој страшне ствари и љубавне варошке сплетке, дотле сам ја, спокојна што сам ружна, седела мирно у клупи и читала што или радила задатак којој од тих другарица. „Лепосава, душо, хајде, благо мени, доврши ми ово, па ћу из захвалности замолити оног лепог жандара да се заљуби у тебе!“ — тако би ми довикнула која од њих, добацујући ми свој вез или шав, и отрчала у групу другарица, које су се кикотале и мислиле, као и она, да је казала нешто врло духовито и, што је још више импоновало, дрско. Па ипак су ме волеле. Волеле "су ме баш стога што нисам била као оне, а нисам презриво гледала њихове шале. И кад би која имала истинску бригу или јад, долазила би к мени, да је саветујем или тешим. Та улога ми је била пријатна. Не толико пријатна, колико утешна. Но и мени је било потребно нешто друго: не само да се тешим, тешећи другога, да нисам излишна, већ ми је требало да и ја будем весела, јака, каткад обесна и луда, као моје другарице, једном речју осећала сам потребу да и ја будем жива, али је за то у мени нечега недостајало. М тако сам ја остајала увек озбиљна и готово забринута, чак и кад сам била добро расположена.

Али ја сам чекала нешто што није долазило. Но ја сам веровала да ће доћи.

Осећајући да не могу бити као моје другарице, ја сам почела да желим да будем нешто веће од њих. Недостајало ми је нечега да могу да живим; а ја сам уобразила да имам нечега што ће ме начинити бесмртном. Јадна будала!

Наставнице су ме хвалиле и ја сам била задовољна њима, а незадовољна собом. Ја сам знала да сам паметна и вредна, али то није било ништа; ја сам с великим болом из дубине душе осећала да ми нешто недостаје, нешто што хоћу да дође, што мора доћи и што сам са сакривеним нестрпљењем чекала ла дође. Шта ће то бити, 16%