Srpski književni glasnik

244 Српски Књижевни ГЛАСНИК. ја нисам одређено, ни отприлике, знала, само сам знала да ће бити велико и дивно. Откуд тај црв у мојој душиг Мислила сам да нисам сујетна, а свим својим бићем чезнула сам да постанем велики човек. Говорили су да сам даровита, али није то разбудило моју жељу; напротив ја сам осећала да још ни за шта нисам даровита, али да ће таленат једном доћи, да мора доћи, јер га чекам. Не знам да ли сам веровала да ће он сићи с неба или ћу га ја својим студирањем однекуд ишчепркати, не знам. Само знам да сам се гушила од узбуђења кад сам сањала како ћу сву своју физичку и духовну снагу посветити развијању тога свога талента; како ћу својим радом умањити људске болове и увећати срећу, добро и лепоту; како ће се и мој, дотле ником непотребан, живот потрошити на нешто величанствено.

Даље сам маштала да ћу ја сва та велика дела починити сакривена од света, под измишљеним именом, да ме нико велики у очи не похвали, да ми мали не захвале, да ме слаби завидљиво не погледају, да ми ко пакостан подсмешљиво не рекне: „О, па то си, дакле, ти!“ Сви ће се користити, сви ће уживати у мојим делима, а нико неће знати ко је њихов творац. Моје име остаће тајна. А кад умрем, онда ће се много говорити, и онима које сам ја волела биће мило што сам их волела...

Ко би имао срца да се насмеје тој сујети која је требала тек после смрти да се задовољи 7 А ко опет не би имао душе, да не посаветује јадно дете да је лудо маштати о успеху пре него што знаш чак и шта ћеш да радиш и каква дела да починишг

Али моја душа је била затворен цвет: и не по: верих својих снова никоме, и нико ме не изведе на прави пут.

Без љубави у детињству, без младе веселости у младости, лишена живота у животу, а жељна га, као и сви гладни, — сирота мала девојка ситила је своју глад маштама, пунила је све празнине сновима и жељом да да у великим делима сав свој живот другима, да би тако добила и за себе живота...