Srpski književni glasnik

ЊЕ БОЛНИЧАРКА. 4

И тако сам ја учила и сањала, и чекала и варала се. А таленат није долазио.

Музика! И само јој је име музика! Тај лажни зрак пао је на мене једне позне, ветровите, јесење вечери, кад сам кроз прозор гледала како се полагано спушта ноћ, као да тихо, неосетно разастире, један по један, своје тамне велове на оголелу, озеблу природу, док је напослетку није сасвим заогрнула у страшну, непрозирну црнину. А кроз ту црнину јаукао је ветар. И кад је ноћ тако угушила сутон и угасила и последњу напомену на > мртве боје јесење вечери, запалила је и разбацала по небу неколико звезда, као за утеху. И сад су се кроз црнину ноћи назирале црне силуете голог дрвећа. А ветар је урлао своју страшну, злокобну, стихијску песму, песму насилног успазљивања. Дебела црна стабла су се

. повијала, а танко пруће њихових голих грана трзало се, отимало и тежило звездама. И чинило ми се да страшна сила заповеда природи да умре, а она се сад у последњем тренутку, у тренутку издисања, противи. Живи јој се,..

И ја осетих силну музику у тој ноћи, и чудно паде она на моју душу. М моја луталица душа дохвати се ње с радошћу, као да је небеску ватру дохватила. Музика, музика! Савладати технику, па онда ову ноћ, фијук ветра, две три звезде у далекој тами, и ову злокобну успаванку, и сву своју душу ставити у њу. О, Боже! А после, после ће већ доћи и песма новог буђења и новог

живота... Авај, преварила сам се! Нико ми отворено не рече да нисам имала талента — док сама то не видех. Док

сама то не видех, упропастила сам три године живота. Осећаши није моћи.

И не клонух. Веровала сам још у свога Бога.

Пријатно ми је било да прецртавам с поштанских карата акварелом лепе пределе и уживала сам да их посматрам на својим зидовима. Људи који су хтели да важе као зналци, рекоше ми да имам дара за сликарство. Ја, која сам хтела пошто пото да имам каквог дара,