Srpski književni glasnik

дин бића

по ва

946 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

радо хтедох да поверујем Но, чувајући као увек себе, ја не хтедох да поновим стару погрешку. Зато одох као случајно, из радозналости, у сликарску школу. Можда бих поверовала да ћу и ја моћи тако, можда бих чак помислила да је сувише мало моћи тако, да баш тога дана не дође један нов ђак, почетник, самоук и не до: несе своју књигу са скицама. Одмах сам видела шта је таленат и да га код мене нема... А ја нисам хтела да измучим из себе рутину; ја сам хтела да нађем свој таленат и себе у њему.

Мој живот с људима био је живот тих људи; мој лични живот био је живот с људима из књига. Литература, поезија! Да није тог А ја лутам!...

И исписах неколико десетина стихова и послах их једном листу. Дабогме, нису били штампани, јер су били смешни, а требало је да буду тужни.

Покушах лирску прозу и видех да сам могла дати неколико истинских звукова живота. Али не преварих себе! Зар је то оно велико за чим сам чезнула2 О, не! То је као нацртати кућу или дрво с природе. Ја могу на томе радити ако ми чини задовољство, као што могу лепо исплести чарапе и сашити хаљину кад ми се плете и шије. Ја могу чак и напредовати, али то није оно жељено. То није звезда која ће у мрачним ноћима храбрити и водити и давати наде, која ће у ведрим вечерима побудити хиљаде људи да се заносе зрацима и бојама њене удаљене светлости и да се задубе у мисли о њеним чудним путовима, не: то није вечна звезда; то је само свитац, који ће својим летом кроз мајску ноћ зарадовати можда за тренутак какву добру, осетљиву девојку и за тренутак скренути пажњу оних који воле природу, за тренутак...

И тражила сам даље, и почињала и остављала. И лутала и тражила. И не нађох, и морадох да се вратим, да све напустим.

И не спопаде ме очајање због тога највећег разочарења, разочарења у самој себи, и не падох под тим

ње