Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 247 ударцем, и не убих се, и не разболех се чак. Све је ишло поступно, полагано, као штедећи мене и мој живот, као да је он некоме био драг. Судба моја као да је била доследна себи: ничега силног, ни радости, ни бола.

А у човеку има готово увек довољно подлости да се помири са судбом. Има код многих чак и цинизма: човек се руга пређашњем себи. Ако је био поштен, па

_ скренуо на удобнији пут, он се смеје својој пређашњој

глупости и неискуству; ако је имао великих мисли и нада, он се, разочаран, руга својој пређашњој детињској наивности и будаластим фантазијама. То је ругање, можда, лажна, бедна утеха за оним великим што је умрло. Увек један велики губитак и једна мала утеха. И мали човек увек се задовољи том малом утехом. Ја никад нећу постати циник, па ипак и ја сам се помирила са судбином. Та и ја сам обичан мали човек. Моји силни неуспеси убедили су ме у то.

Ја сам почела да резонујем. И моја мала, здрава памет била ми је утеха за изгубљеним, болесним великим сновима. Питала сам се: колико бих ја користила људима да сам баш и имала каквог дара» Десет година и више учити и развијати се, па да можеш свирати Бетовена тако да се оних пет најмузикалнијих људи не намрште и да њих тридесет уживају за по сатар Или, можда, за тих десет година успети толико, да компонујеш какву песму, насликаш слику или напишеш какву књигу, за које ће њих десеторо, петнаесторо рећи да су лепе, више њих да не ваљају, а остали се неће ни обазрети. Ето, то значи, кад се паметно схвати, имати талента. А зар сам ја то онако страсно желела» Не. Па шта сам ја то онда тражилар Можда генија Јадна будала! И сажаљиво смејала сам се себи — незадовољној пређашњом фантастичном собом, незадовољној и садашњом паметном собом. |

А требало је од нечега живети, трошити се на нешто. Узех оно што ми је још остало: вратих се међу људе, да живим њиним животом. И заволех људе, и њи-