Srpski književni glasnik

Х .

248 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

хове болове, и њихове радости. И умедох да оправдам њихове мане. И нађох свој таленат. Нађох кад сам већ одавно била престала да га тражим по плавој пустињи ведрога неба, у хуци ветра, у ноћи и звездама, кад сам престала да га иштем од сунца и облака, од цвећа и птица, од лепог хладног снега и од чудних, тајанствених магла, нађох га кад сам престала да га тражим изван живота и изван људи, нађох га у себи самој, у својој љубави. -

Није то био таленат који ће ме за дуга времена прославити великим делима Напротив: моја мала дела брзо су се заборављала. Али у тренутцима кад сам их чинила, била су корисна и од вредности. (О, ја мислим да заиста није мала ствар утрти коју сузу, смањити који јецај и посаветовати шта ће да чини оног који то сам не зна. Ето, у томе је био мој дар. И ја сам га имала одавно, али нисам умела да га пронађем, нисам хтела да га пронађем. јер ми се чинио сувише мали. Он је заиста мали, као дар учитељице или болничарке, али ја сам га сад поздрављала, истина без страсног одушевљења, без екстазе, с мирном радошћу и спокојном захвалношћу, спокојном, јер зна да ће се одужити.

Не знам како су људи осетили мој таленат. Тек они су долазили к мени кад год им је било тешко, и одлазили кад су се утешили, и сасвим ме заборављали кад су понова бивали срећни. Ја им нисам замерала; знала сам да ћу своје увек добити и да ми бола никад неће недостајати. Једни су одлазили срећи, други су долазили мени. Ја нисам умела да будем срећна са срећнима; умела сам да патим с несрећнима. Што сам имала, то сам давала. М кад би ко утешен отишао од мене, да ме заборави, и ја сам, спокојна што сам пребринула једну бригу о човеку, полагано заборављала поред других њега и заборавила бих сасвим да га случај није често опет враћао мени.

Другарице су ми долазиле да плачу у моме загрљају, стезале ми руке и исповедале своје јаде. Ја сам