Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 249 осећала како бледим и дршћем, како плачем и како њихов јад одјекује у мојој души. М не знам како сам их тешила, само знам да сам успевала да их утешим.

Кад би ми која од њих, гушећи се, саопштила какву своју изненадну несрећу, ја бих добила узнемирење срца и осетила страх и сву тежину те несреће, као да је моја рођена. А чудна човекова природа увек би се унеколико утешила кад види да још неко пати тај исти јад. И моја слаба речитост сигурно није била узрок успеху, већ моја искрена, велика осетљивост. Тако сам ја, патећи, смањивала патњу. ;

И тако сам стекла много пријатеља. Не, погреших: стекла сам много познаника којима је било доста да им ја будем пријатељ а којима ни на памет није падало да и они мени буду пријатељи. Но и шта бих с толиким "пријатељима 2 Ипак било је доста оних који су ме заиста волели; и била је једна која је познавала цело моје срце и сву празнину моје душе — и то називала богатством.

Како су људи чудни и како на различите начине исказују своје болове! Једни се претварају да пате више него што пате; други се претварају да пате мање него што ·пате. Једни траже сажаљење; други хоће да избегну сажаљење. Јаки и слаби. Али никога није вређало да га ја сажаљевам, јер то није ни било сажаљење већ зајед ничка патња.

Један даровит младић долазио је к мени као пријатељ и чинио ми велику пријатност саопштавајући ми своје врло оригиналне погледе на свет и живот, али он је стрепео и чекао кад ћу ја што споменути о својој рођаци, коју је он волео толико да јој није смео показати, да је не би ожалостио ако она, као што му се чинило, њега не воли. Како сам деликатно морала да му дам на знање да ћу видети да ли ће смети да се нада. Ни његову осетљивост да не увредим, ни њу, заиста достојну, ни за мрвицу да не смањим према његовим маштама, ни себе, његовог пријатеља, да не оштетим у ономе "што сам у његовим очима имала. Никад