Srpski književni glasnik

о"

252 Српски Књижевни Гласник.

лују. Али кад оззраве, сваки поново појури за својим животом, а она остаје и даље у болници, да гледа друге који долазе. М нема своје куће, ни својих празника, ни личног живота.

Мој брат .. Чудновато да га досад још нисам споменула! Брат ми је све што ми је од мојих рођених остало. Али он није моја кућа, његови празници нису моји празници; његова кућа је снајина, његов живот је снајин живот. Ја сам и њему болничарка и сестра. Нисмо заједно расли, нисмо довољно слични. Он је слабији од мене. Он је срећачји од мене. Није много. А ја бих хтела да је много јак и много срећан, мој брат. А код њега јачина искључује срећу. Код њега има личнога : и среће и болова. Зато он не види живот јасно као ја: срећа заслепљује, а болови помрачавају поглед. Он је срећан кад је слаб. А ја му помажем да буде слаб. О, не мислите да ми то није тешко. Морам, да би живот био могућан.

Он је волео романтично, сањалачки, правећи од девојке божанство, па ипак је био слаб да се одрекне стварног живота и среће кад се разочарао. Страховито је очајавао кад му се она коју је волео верила с другим. Колико очајања тада, колико заједничких суза! Колико утехе и олакшања од мене! И колико захвалности од њега мени и од мене моме болничарском дару!

А кад се неким чудним случајем све преокренуло; кад је вереник одрекао девојци што није имала довољно новаца, и кад је брат одјурио да је проси без иједне паре и био радосно примљен, онда ми је задихано испричао свој успех и, кад је видео на моме лицу своју радост, журно ме пољубио и одјурио опет њој.

И та жена сад је његова срећа и бол. Срећа у вери, бол у сумњи. Она је хладна, поносита и лепа —- и јака. Он је слаб и бескрајно нежан. У ње има довољно страсти, јер је здрава, а нема душевне преданости и заноса, јер није дубока. А њему треба обоје. Он осећа, али не разуме; неће да разуме; не сме да разуме. Понекад је