Srpski književni glasnik

БОЛНИЧАРКА. 258

суморан, замишљен, нервозан, као да му прети страшна опасност. Сумња, лута. Па се опет враћа њој и — просија од среће. Ја му увек помажем да се што пре врати њој, јер не могу да поднесем његов бол.

Ја нисам љубоморна на снају; она мени ништа не отима; она му је само жена, а ја сам му и сестра, и пријатељ, и болничарка. Ни она на мене није љубоморна: она зна да он њу много више воли, него мене. Ја се нисам тешила тиме што га ја волим више него она; мене је то увек болело. Али треба да сам правична: и она њега воли колико год себичност може волети онога ко јој двори и обожава је. Иначе је она сасвим природна, поштена, добра домаћица и врло добра мати. Само је прозаична, што уосталом није њена лична кривица, као што није ни мога брата кривица што је фантаст и сањало.

Она је према мени сасвим равнодушна и умерено љубазна; мене је жао што не могу да је волим. Не могу никако да јој опростим што није дала велику истинску срећу моме брату. За ту свогу неправичност ја јој се одужујем тиме што пред братом увек истичем њене добре особине, које заиста постоје, онда кад он осети недо статак оних којих она нема.

Ето једног живота у коме има и среће... Мој брат...

Једног зимског дана скупило се нас неколико девојака код једне другарице, која станује на Западном Врачару. И док је напољу падао задоцнели први крупан снег и суморан предео претварао у нежну божићну бајку, дотле смо ми, веселе због промене напољу, седеле у топлој соби и ћаскале — разговарале и оговарале.

Напољу је падао снег, а у соби су пљуштале досетке доховите Ане Н. и звонио је смех осталих. Ана је представљала једну ружну другарицу, која се заљубила у једног великог господина. Ванредно занимљиво и верно је подражавала њен крупан, мушки глас, избуљене очи, покрете, њено уздисање и наметање њему. Има дара за