Srpski književni glasnik

ПОД ЈАБУКАМА.

Вечерње злато врх дрвета зари И пјесма жетве чује се из лука; Испод јабука повјених и стари' Ја самцат лежим раширених рука.

Нада мном виси плод крупан и зрео —. Пурпурно златан свио крте гране; Мени је сада, кб да гледам дане Што их је давно скрио маглен вео...

Овако слатки и они су били... ' Топли, лијепи, смијали се на ме, У злату сунца, у зориној свили, С небом гдје нису боравиле таме...

О, драги часи, вама душа блуди, Па свијам гране и љубим плод здрели... И чини ми се да њезин лик врели | На уснама ми уздрхтаним руди...