Srpski književni glasnik

5 "аи"

ВУ ПОН Ре Дуе > “ р

»

ЗАГРЕБАЧКА ПИСМА.

Ш

Наш театар има „пех“, или, како би се још лијепо код нас рекло, смолу. Праву „шостарску смолу“! И то не интендант, драма или опера, него управо — театар! Пратим га има већ лијеп број година. Био сам му „публика“, најприје у стајаћем партеру, (а кадикад и на галерији!), па на балкону (заљубљен „млад“ човјек!), па у паркету (извјеститељ и абонент!), па за кулисама, но, види ми се, познајем га као мој џеп.

Пак — празан!

Празан!

Није све зло у томе, ако је нешто празно што и не може бити пуно. Милетић у својим казалишним записцима јадикује због празних кућа, али зато ипак није тога увјерења, да би театар требало претворити у циркус, само да куће буду пуне. Милетић је знао дау Минхену имаде театра који често дају представе пред полупразном кућом, да бечки Бургтеатар имаде годишње _ лијепе и замјерне своте дефицита, да... и тако даље.

Дашто ми, први град и први народ на славенском југу, ми бисмо морали имати театар, који би морао годишње одбацивати неколико тисућа чистога или барем не би смио имати дефицита. Ми, подружница Будимпеште и Беча (по укусу театарске публике), ми бисмо морали имати одгојену, сталну театарску публику, која би само

грнула у кућу. А Милетић»!