Srpski književni glasnik

26 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Свађа се, мири се, подмићује, ошине, исмије и опет све ради — театра.

Драматичари не добивају никакав хонорар или барем веома ријетко и онда веома чедан. Па ипак му доносе нова оригинална дјела, преводе најновијих страних дјела. Воле га, јер он знаде људе привући, заокупити било чим, било којим начином.

У великој новој оранжерији све бруји, кипти, ври! Ничу нове чудне биљке, које хоће да пробију кров. На „немогућном“ поду позорнице дижу се ледењаци за Манфреда, приказују права чуда техничке позоришне вјештине, приказују се најновије драме и опет најновије прерадбе најстаријих драма, пјевају се модерне опере с најбољим певачима и пјевачицама.

Но, ако и није све тако „нај....“, оно се барем тако чини. Новине тако пишу, људи читају, гледају, вјерују, не вјерују, али опет дођу.

Онда велика жута оранжерија почиње — блиједити: није да би с какових засебних, веома важних „нутарњих“ разлога. Не. Разлози су чисто вањске нарави, управо вањски. Зуб времена гризе опћи интерес управо тако, како гризе и изједа и боју, којом је велика и сада више не посвема нова оранжерија оличена. Милетићу бива топло и све топлије. Коначно рекне „збогом!“, прода што је на театру било његово, тури паре у „шпаг“, чврсто га завеже, прогласи јавно и недоумно да га је та комедија коштала толико и толико хиљада и „стави се“ у мир! Но, од сада наша велика оранжерија почиње нагло и суставно блиједити. -— На интендантској столици мијењају се редом све сами театарски људи (оперни пјевач Иво пл. Хрељановић, нестор хрватских глумаца Адам пл. Мандровић, први хрватски трагед Андрија Фијан), али велика кућа блиједи и блиједи... Они тај процес, истина, спречавају колико је то само могуће и како најбоље умију, али тко ће проти —- времену! Па онда оно „ве- · лико увјерење публике“: Милетић је отишао, тко би њега могао замјенити!.. Нитко.. нитко... Никому не пада на