Srpski književni glasnik

ЗАГРЕБАЧКА ПИСМА. 27 памет помислити, да је Милетић веома добро примјетио, да су мједени мјесеци његова брака с новим театром минули и да нови театар почиње старити: у граду као што је Загреб траје свака сензација двадесет четири сата.

Кише, сунце, вјетар, студен све то скида првотну боју и она блиједи, блиједи неумољиво, неумитно !

Један стари мушкетир из доба Стјепана Милетића, који је још и послије њега дуго и вјерно војевао за театар с драматуршке столице (Др. Никола Андрић), вазда се борио за то, да наш театар гаји само драму, знајући, да хрватски народ додуше често и радо пјева (при јелу и дјелу), али да ми још немамо јаке и развијене хрватске народне глазбене умјетности, пак би у случају, да почнемо његовати глазбу, досљедно морали његовати туђу глазбу, а на штету хврватске драме. Али то није користило. Наш је театар само кратко вријеме био без опере и оперете. Послије него што је опера на неко вријеме умукнула, стала је отимати мах оперета. Пјевале су се мање опере или оперна дјела домаћих композитора, али за праву оперу није било — кураже!

А онда је дошао Трешчец.

Само је једног дана освануо као мраз или снијег у прољећу. Донле је био познат као вриједан новелиста и штоватељ покојнога Милетића, чије је сабране списе послије смрти Милетићеве издао.

И ето шта значи бити у Загребу популаран. Милетић је изишао на глас као управитељ театра. Трешчец је с њим некада, у младости, много друговао, а послије смрти издао његове списе и — постаде интендантом хрватског театра. Сад, ја не знам је ли с тога, што је издао Милетићеву књигу и пријатељевао с Милетићем, или јер се радило о томе, да се управа театра повјери земаљском чиновнику, који је и књижевниковао. Ако је ово потоње, онда се Трешчецов избор мора сматрати успјелим. За ово неколико година што управља театром показао је у пуној мјери, да се разумије у чиновничку управу. Они који имаду у театру посла казују да су доласком Треш-