Srpski književni glasnik

ЗАГРЕБАЧКА ПИСМА. 29

да наши новински сарадници и новинари далеко другачије схваћају свој посао, своје дужности, своје позвање него рецимо бечки, берлински, пештански. У већини случајева наш је новинар осјетљив до крајности и поносан као племић. Без обзира на то какву награду прима и које му је мјесто код новина, он је увјерен, да га поврх награде иде признање јавности, будући да он свој посао не схваћа као плаћени чиновник, него као јавни радник или, још боље, као радник за опће народно добро. Учитељи и оцеви наших новинара били су у првом реду патриоте, а онда новинари, често управо из патриотизма новинари, пак је с тога посвема разумљиво, да и садашњи наш новинар не схваћа свој посао као судиончтвовање код каковог трговачког подузећа. И што је лист слободнији од трговачке и службене натрухе, то су његови сарадници осјетљивији и поноснији.

Трешчец очито није с тиме рачунао. Почео се освећивати листовима који нијесу показали разумјевања за његове управничке способности... Након првога сукоба с новинарима попустио је и нагодио се с њима, али кад је видео да новине не узимају театарске улазнице као милошту, него као нешто што их припада, стао је опет одузимати улазнице. Тиме је дашто улио уље у ватру.

И тако је ишло све редом. Он глумца казни, глумац узбијесни, изгрди у приватном друштву „босанског стражмештра“, а Трешчец пл. Брањски изда налог, да му се имаде јавити, ако би који члан у приватном друштву, изван казалишта „критизовао“ управу, управитеља и тако даље. Окружница којом је то наредио, била је негдје објелодањена. Када је ствар продрла у јавност, разумије се по себи, да људи ненавикли овој „босанчици“ нијесу осудили недисциплиноване казалишне чланове него интенданта Трешчеца.

Још је Трешчец увео некоје новаторије. Међу осталима покладни маскирани плес према узору на вањским театрима. Прву годину како тако. Који су били те вечери у театру признали су да „загребачка публика нема