Srpski književni glasnik

~ ЗРУИЈА, у ЗЕН

30 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

смисла“ за забаве такве руке. Друге године дошло је већ до спора између театарских чланова и Трешчеца, који је био увјерен, да су чланови дужни и ту вечер комедијати за што већи суфицит театарске благајне. Да не буде с члановима театра у вјечитој завадњи, били би га јамачно подупрли као што су то и прве године, али овако их је прошла воља. Човјек би помислио, да су то све неприлике, које би могле задесити сваког управитеља неупућена у театарски живот, у нарав театарског живота. Али Трешчец је увео и неколико новотарија, које се не могу испричати непознавањем театарског живота.

Знајући да је сваки интендант прије њега имао дефицита, завјетовао се да ће уништити те управо посло-· вичне дефиците, па било то уз коју му драго цијену. Трешчец је опазио, што није било нипошто тешко, да драма терети театар, а оперета и опера носе. И ја: мачно је дошао до закључка, да људи, који полазе на драмске представе, представљају ону злосретну „неколичину“, која хоће да је театар за њих подигнут; а они који хрле на оперете и опере, то је онај прави, изабрани (!) народ, којему треба удовољити. Јасно је дакле, да је код евентуалне промјене програма најгоре прошла драма. Будући да људи не иду на домаћу драму, онда та драма не ваља и не вриједи. Његујмо дакле туђу и захтјевајмо другачију домаћу. Напросто онакову, какову публика тражи.

'На ову женијалну мисао не би било тешко доћи, али је било јамачно мало теже као хрватски књижевник сједети на интендантској столици хрватскога казалишта и таковој мисли подати живота, привести ју животу, управо оживотворити. Трешчец је тај „кунст сдјелал“, Да се узмогне успјешно борити с новинарима и цијелом непослушном јавности, основао је казалишни вјесник, у којем је неки бечки Јеврејин за скупе и загребачким новцем плаћене огласе омогућио Трешчецу и казалишној управи прављење рекламе којекаквим комадима, често