Srpski književni glasnik

ЗАГРЕБАЧКА ПИСМА. со

побар, савршен кип. Драмски писац мора видјети своје дјело на позорници, мора видјети гдје гријеши, у чему може да се дотјера, што је предност његова рада, а што мана. Дашто, не вриједи то за сваку драму. Али у онаковим случајевима када гледе драме нијесу сјегурни они који се баве искључиво театром, онда ће још мање моћи одлучити ткогод други. У случајевима у којима влада неједнодушност вазда је мањи гријех приказивати него одбити, јер аутору иначе управо ништа није поможено, имао он и најбоље и најозбиљније намјере.

Хтио бих видјети кипара, који би на темељу самога нацрта или цртежа кипа, што га је одлучио извајаги, могао дотјерати свој посао. Али Трешчец је увјерен, да наш театар не смије бити „покушалиште“ за хрватске драме, него само за стрпљивост и добродушност хрватске публике док гледа преведена слаба дјела. Без обзира на то, што је веома удобнс чекати док се Хрватској јави и нашем театру донесе драму хрватски Шекспир, Матерлинк и Аристофан, а много теже упутити хрватског књижевника, како треба писати драме, нијесу установе жириа и драматског мјесеца ни иначе уродиле добрим плодом за драму.

Да видимо.

Откако жири постоји, ако се не варам, изнесене су на нашој позорници „Госпођица од телефона“, „Ван с ту. ђинци“ и, чини ми се, „Златокоси краљевић“, све дјела једнога (односно двојице) аутора, затим: „Красуљица“, „Ируд“, „МИвичина кариера“, „Душе“, „Стана Бинчића“ и још једно мање дјело, шесторице других аутора. Дакле од једнога три новитета, а од шесторице од сваког по један. Новога аутора није изнијела управа Трешчеца ни једнога! Ја нећу улазити у оцјену тих но-· витета, али сумњам вјерује ли и Трешчец у то, да ми већ имадемо хрватског Шекспира или Матерлинка. По његовом поступку изгледа да је обрнуто, јер наш народни Шекспир — Матерлинк није требао доћи пред жири, али то и опет ништа не мијења. Па да Трешчец изда и

2 о