Srpski književni glasnik

ЗАГРЕБАЧКА ПИСМА. 35

ватску глазбу; чланови опере издају од згоде до згоде признанице и похвалнице управи, управо интенданту, управо ради тога јер је отац наше помлађене опере, а интендант се одушевљава (у „Југу“) за путујући систем и навјешта у њемачком службеном листу еру путујућег театра. Оперета ће путовати по Италији, да се на лицу мјеста освједочи како је Италија стекла толике глумачке и пјевачке дивове, а драма ће, ваљда за сада, путовати само по хрватској провинцији, да докаже Загребу како он нема смисла за драму...

Да је ову замисао путовања и путујућег театра стао оживљавати и изводити театарски човјек, рецимо Милетић, Фијан, Мандровић, било би разумљиво; али када то чини Трешчец, када то чини да се смањи дефицит, онда је неизбјеживо, да већ код другог или трећег путовања дође рецимо до — грдних неспоразумака. Треба само разговарати с члановима нашег театра о путовању и гостовању на Цетињу, па с члановима збора о гостовању и путовању по Босни и Далмацији. МИ док наша опера и оперета путују, а драма у Загребу ради, пјевају се у Загребу пред пуним кућама, усред љета, „изабране“ оперете „Цигански барун“, „Јесенске вјежбе“, „Шумарева Криста“ и тако даље, као за пркос Трешчецу, који је држао, да су љетни мјесеци у Загребу добри само за нашу драму.

Зачудит ће когагод, да се ја у овом листу толико бавим хрватским театром, његовим приликама и неприликама, али нека знаде да ја то учиним у којем хрват: ском, загребачком листу прибавио би му барем ту неприлику да му и интендант одузме улазницу, ако ју још прима, а на себе би навукао сумњу да с театром желим ступити у било какове везе, а то — ослободи бог !

АНДРИЈА МИЛЧИНОВИЋ,