Srpski književni glasnik

Иво Ћипико. 36

бацао у позаднину. Доцније, ослободивши се реалистичког схватања какво је владало у доба његових књижевних почетака, и ставши на своје ноге, почео је да даје маха своме личном схватању. То лично схватање избија у општем схватању личности, у њиховим карактеристикама и ситуацијама у којима се приказују њихове извесне особине, у њиховим наклоностима, њиховом схватању љубави, и тако даље.

Сваки јачи писац има своје огледало у коме се огледа сав спољни свет. Оно даје лични акценат, оно боји личном бојом све што се у њему огледа. То је нека врста огледала које све преображава на свој начин: оно репродукујући продукује. И Ћипико је један од оних ређих писаца који, као у његовом осећању природе, себе ставља у своје личности у једној мери која није онако претерана као у Борисава Станковића. Као такав, Ћипико више припада најновијој приповедачкој генерацији него ли оној с којом је почео око 1898 године, ма да и са својом има пуно веза. Са својима (Станковић, Кочић, Ћоровић), он је унео умерени реалистички метод и таква иста основна схватања књижевнога рада; с доцнијима (Вељко Милићевић, Вељко Петровић), сем ранијег, и стављање личних схватања у први план. Његово схватање, и ако у основи реалистичко и позитивистичко, много је сложеније, модерније, и мање доктринарно, од схватања генерације која му је претходила: Глишић, Веселиновић и Свет. П. Ранковић. То мало сложеније гледиште на свет и људе и чини његово књижевно дело вишим и више људским од књижевних дела генерације која му је претходила.

Када се баци један општи поглед на Ћипикове личности, види се јасно да Иво Ћипико воли здрави живот, да он прича историју нормалне личности, оне која иде општим колосеком живота, и која мисли и осећа као што мисли и осећа цео свет. У његовом делу, једна је или две личности (Др. Марио, и један доктор из романа За Крухом) које су нешто даље од људске нормале; али,