Srpski književni glasnik

Иво Ћипико. 39

приповетци Аншица, гледајући Антицу, размишља : „Лијепа је и јака је“, а после, у разговору, «ад је ухвати за руке, каже јој: „Јаке су ти руке. Бићеш добра на послу...“ Уопште, његово схватање љубави је схватање једнога позитивисте. Његова љубав је љубав ради одржања расе, земаљска и путска љубав, љубав једнога натуралисте Золина или Балзакова кова : сваки Ханс треба да нађе своју Грету. Насупрот патриархалном ашиковању из првих приповедака Јанка Веселиновића, и оних око њега, Иво Ћипико, као и Станковић и Кочић, и Ћоровић, држи да је љубав „дрхтај и задах пути“. Само, и ипак, Ћипикова је љубав здрава и поштена, као и љубав у Светозара Ћоровића, насупрот љубави у Станковића која је љубав љубави ради: ласцивна, страсна и, кагкада, перверзна. Ћипикова је љубав природна, шовинска, љубав — потреба. Маша, из Гаука, нарочито је карактеристична за та његова схватања. Маша, удата а без деце, хоће децу, и отворено то казује своме будућем љубазнику: „„Што је корист кад немам порода,.. АХ, назвати се мајком твога дјетета, Раде!“ И, изнебуха, ухвати га за главу и прислони је на своја њедра... и љуби га гдје дохвати... „„Раде, опрости! Али, не могу без тебе...“ У За Крухом карактеристичан је, у том смислу, однос Ива Полића и Кате. Кад Иво Полић позива Кате у боровик да уживају живот, он овако заљубљено пева: „„Ајдемо!“ — понавља он и дрхће му глас, а у глави му је усађено мјесто гдје ће је повести. Па у раздраганом стању, да јој сву своју љубав и сласт што је осјећа, у душу пресади, говори јој: „Чујеш, како нас море одоздо зове !.. Боровик дахће за нечим силним ; не чујешг А ноћ нас крије и њени шапатљиви гласови пуни су љубави... Ајдемо!“ — шапће јој, и руком је обухвата око паса.““ Кад пак Иво Полић машта о својој љубави коју је оставио у великоме граду, он је замишља „простом и здравом“, и додаје: „Силна природна страст надјачаваше сваку мисао. Тражијаше њено тело и њену младост“. Такав је исти однос између Јере и Кате. Кате,