Srpski književni glasnik

пору

РВ

2 Бг“

ои , 4 Сон ДНА 2

+ ~

а И

40 Српски Књижевни Гласник. а а у приповетци Арај Мора, на обали, чека Јера да се врати с мора. Он долази: „„Дјевојчица га нехотице угледа. Упаде јој у очи го, кд од мајке рођен. Бокови му се тресли, тијело поруменило и с једне се стране златило од сунца. — „Ко саливен је!“ шапну она.““ Такви су исти и односи: Раде и Божица (Г7ауци), Радивој и Цвијета (Пауци), Јуре и Јелка, Марко и Јелка (Јелка), Павле и Јана (/7огибе кб од шале), и тако даље. Уопште, цело је ћипиково дело једна глорификација природске и живинске љубави, једна поезија здравг пути, једна кантика страсти, један псалам одржању феле.

Уз то, тако схваћено осећање љубави, реалистички и позитивистички, иде и још једна особина која јеу доста тесној вези с горњом. То је његово детерминистичко схватање личности. Оно није доктринарно, и не примењује се на све личности ; оно је импресионистичко. Иво Ћипико га употребљује тамо где му изгледа потребно да га примени, да би објаснио неке од особина својих личности. Да би, например, објаснио колико толико чудну природу Античину, он је објашњава, допуштајући јој да сама каже: „Ни ја не познајем ни оца, ни мајке)...“ Говорећи о њој даље, а да би објаснио њену савест и чежњу за слободом, Ћипико је конструише из њенога порекла, из „шкоља“ по коме је овце пасла, из мора у коме се вазда купала, и жала по коме је она лежала парећи своје страсно тело. Говорећи о Цвети (Цвијета), он је тражи у целој њеној породици и, још и више, и у раси из које је („Са црногорских брдина у себи до: нијела је јаку здраву клицу...“).

Али, из свега овога досада, не треба закључити да је Ћипикова савест уједначена, систематисана, да је он природа у којој су сва схватања тесно везана једна за другу. Ћипико је, као и сваки модернији дух, и сувише компликован да не би „мирио контрадикције“, и да не би у себи наишао на схватања која нису у једноме обичном реду на који су навикли духови који су, како их Мопасан назива, „уређени као деловодне књиге“. Из Ћипика,