Srpski književni glasnik

Иво Ћипико. 41

као и из свих компликованијих људи говоре више људи који се потпуно не морају слагати и који се, понекад, потпуно разликују. Раније су поменуте неке особине које одступају од његовог главног схватања : његов мистички и фаталистички део пантеистичког схватања природе, на пример. Имала би да се прикаже још једна особина. Углавном, Иво Ћипико је, кроз своје дело гледан, врло здрав приповедач, весео и снажан, писац који осећа „јо:е де утуте“; и то је главна артерија његових природа. Али Е сем ње, има и једна споредна, и са другачијом крви. + ЗАРАН У извесним његовим приповеткама, и у извесним дело.

вима неких, осећа се једна чудна смеса меланхолије ла-

тинске и словенске расе: од латинске, нешто рационалне · _ меланхолије људи који су резигнирани због нечег што

је у непосредној вези с нашом природом, и од словен. 5 _ ске, она виша меланхолија која долази због немогућности општег сазнања, она фаталистичка меланхолија свих

Бо бољих словенских писаца која је везана за све што је у ЕЈ природи. По основноме расположењу такве су личности, НЕ | — ја још уве« мислим да писац позајмљује своју при= роду својим личностима, — такве су личности: Даринка -- (На Мору), Цвета (Цвијеша), доктор Марио и, нарочито, За Антица; она Антица која, у име словенске, широке и 5 У ј чежњиве, меланхолије и у знак свог промашеног живота, Њ сваки дан излази на „шкоље“ и са своја два црна ока,

= као млетачки лавови, чудно гледа на море, и ишчекује А - нешто непознато...

М

„Ми кажемо да је лепо све оно што је просто, све што нема сувишних делова, све што тачни» одговара циљевима, за све што је везано за целину, за све оно што служи као посредник између противних ствари“.

(Емерсон: Га Сопдиме ае га Рле, р. 261).

Док још није стао на своје ноге, у почетним радовима својим, оним из Приморских Душа, Иво Ћипико

===

и ти