Srpski književni glasnik

Иво Ћипико. | 43

његову лицу. Блијед, укочен, гледао је око себе. Мало даље, у грму, звиждао је кос. Рађало се је сунце, и одмах поче да грије сву природу. У шуми је све оживјело. Цвркут птица допираше са свију страна. Живина су опет подаље мирно пасла. Пас је негдје штекћао. Једна сунчана трака продре кроз гране и падаше му на лице. Наједном задрхта, окружи ногама, зајаукне, обрне се... и бијаше мртав. — „Погибе кб од шале!...“ истисне болно комшија му Јосо.““ Овај крај ћипикове прве приповетке показује писџа од дара. Цео „ргоседе“ је врло леп. Пошто је описао догађај између лугара и жандарма, с једне стране, и Павла с друге стране (да би ефекат био јачи, Павле је заручен с Јаном), Ћипико с догађаја и жртве, прелазећи на пеисаж, на мах прави контраст који је стар, али још увек ефективан. Насупрот Павлу који умире, — рађа се сунце, кос звижди, шума оживела» а један сунчев зрак, продрев кроз гране, пада на мртвачево лице; и, као поента свему томе, изненадно несвесно и тупо, приповетку затвара глас Јосов: „Погибе ко од шале!...“ Ту има контраста који је складан и који везује, има изненађења, наглих обрта који су ефективни, живости, драме, боје и, нарочито, оне сложене простоте коју имају само писци од дара.

Доцније, са другом и трећом збирком приповедака, и првим и другим романом, Ћипико се све већма развија. Углавном, његове старе особине остају, развијајући се и диференцујући, мана се ослобађа, развија неке нове особине, врло добре и нимало обичне, и добија неке недостатке који се могу да нађу и код врло великих писаца. У томе смислу, о Ћипику се може говорити као одличном пеисажисти; као писцу који уме уметнички да сперише са контрастима; као писцу који уме да нађе детаље; као писцу који уме вешто да води приповетку и управља, задржавајући је, читаочевом пажњом; и тако даље. Тако исто, може се говорити и о неким манама

које су неминовне и код најбољих приповедача. (Наставиће се). БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ.

С __РУРРРЕЕ