Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 47

слободоумне критике на Намеснички устав. До књиге Г. Скерлића и ја сам мислио тако, али сада мени изгледа да би Марковић и без тог сукоба с Намесничком владом био напустио школу. Њега је био обузео неки немир који му није више дао да седи на школској клупи. Као што има ђака који беже у глумце или у мрнаре, тако је и Светозар Марковић морао, пре а после, побећи из школе у политику. По том почетку види се јасно његова природа: то није био социални мислилац, него социални агитатор. Социални мислиоци развијају се спорије; њихове се идеје сређују тек пошто су дубље познали друштвене односе и јавне послове; то није проста случајност да су и Макиавели, и Монтескијс, и Берк, своја најважнија дела написали тек око својих четрдесетих година. Социалним агитатором може се постати доста рано. Потребна је само извесна јачина уверења, извесна страсност и једностраност у идејама, извесна интелектуална заслепљеност, и уз то, наравно, извесна жудња за борбом и авантуром. Све те ствари могу се имати и у младим годинама, — управо то је доба кад се оне најпре и имају.

Фанатик као што је, Марковић долази у Србију с дубоким уверењем да га у њој чека једна велика мисија. Наш државни живот упућен је од самог почетка рђавим правцем, и он је тај који треба да покаже свету ту почетну погрешку. Он носи у глави готов план о једном основном политичком и економном преуређењу које би се код нас имало извршити; тај план почиње он излагати како је ногом закорачио у Србију, пре него што је ишта стигао да види на лицу места својим очима. Он не проучава и не проматра ништа. Он само проповеда. Сви проблеми нашег државног и друштвеног живота изгледају му прости и лаки, — и, што је главно, за све има једно исто решење, оно које је још као ђак нашао. То самопоуздање које видимо код Марковића, својствено је свима мономанима, почев од несрећних изналазача па до религиозних фанатика.