Srpski književni glasnik

52 Српски Књижевни Гласник. људи слабо осетљиви за стварност; њихов им сан изгледа жив као јава, а јава магловита и нејасна као сан. Њима није дано да се стално и мирно развијају под утицајем искуства. Они остају увек једни исти, имају нешто од укочености успаваних људи. Ако би се једног дана и де. сило да се, под каквим бруталнијим ударом судбине, тргну из свога заноса, то бива нагло, из ненада, без претходних припрема. То неочекивано, то сувише јако искуство дејствује као отров; услед њега човек не постаје зрелији него постаје разочаран. Занесењак каквог смо га видели у његовом почетку, Марковић се могао мењати или врло мало или сувише. Праве еволуције код њега није могло бити.

Остављајући на страну ово питање о Марковићевој способности за „еволуирање“, ја налазим да је Г. Скерлић тачно одредио Марковићев тип. По његовим речима, то је јакобински тип, али пренет у један словенски народ, — дакле, умекшан и разблажен. Један Сен Жист који би имао „словенску душу.“ Г. Скерлић не крије своје симпатије за тај тип политичког идеолога. И ево како их он правда. Ма какве биле Марковићеве идеје, тачне или нетачне, Марковић им је посветио све што је имао снаге и живота, што је без сумње један акт велике моралне енергије. Код нас, он је покушао да место оног вечитог и тако ситног интересовања за лична питања пробуди интересовање за начелна питања; по његовом схватању, политичка борба имала је да буде сукоб идеја а не сукоб интереса и амбиција. И за тим, по мишљењу Г. Скерлића, такви идеолози као Марковић права су реткост у нашој земљи. У другим земљама где их има више, они могу постати и опасни, јер чистота побуда и узвишеност идеја није код њих увек спојена с довољно практичног смисла. Али, код нас, где опасност долази од друге једне врсте људи, од практичара с уским погледима и од сувише грубих и нескрупулозних себичњака, код нас такви идеолози као Марковић могу бити само корисни. Они су једини у стању да нам прошире видик у политичким