Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 63

веристичких опера. Па и ми имамо једну — „На уранку“ од Станислава Биничкога.

Веризам је постао у исто доба када и натурализам у литератури. Постао је као пандан вагнеријанизму који у главном тражи чистоту душе код музичко-драмских јунака, тражи висину сталежа, умну и културну надмоћност, нежност и благе нарави. Он је оваплоћење Ничеове идеје да је: „Грубост, подмуклост, стоицизам, заводништво и ђаволија; све страшно и грозно, тиранско и животињско на човеку исто тако у стању да подигне човека и његову душу као и оно што је супротно томе“.

Веризам је уметност чисто човечанска. И као таква потпуно је оправдана. Али он не тражи културне људе који су прошли кроз школу живота и изгубили од свога првобитног човечанског бића један не мали део. Он тражи човека онаквог какав је. Човека који искрено плаче када га боли сколе; искрено се смеје кад око њега природа цвета и топло сунце жари, када му је стомак пун и телесно задовољство достигло свој врху“ нац; човека који животињски мрзи природним инстинктом, једном речи: човека који није скривен иза маске разних конвенционалности, иза културе углађености, него стоји пред нама онако како нам га је Бог дао. Према томе, веризам тражи ниже друштво и догађаје из живота нижих људи. Јер веристама изгледа много човечнији онај човек кога су прилике гурнуле у дубину него ли онај са висина цивилизације.

Веризам је пун бруталне снаге, страсних излива, беса. Пун је неочекиваних контраста без израђених прелаза. Музички стил му је у главном: тежња за хомофонијом да би се добио јачи и директнији утицај, некомплициран али увек веран радњи. Мотиви су махом кратки, нервозни и експанзивни Често пуни нота и вратоломни али увек ритмички оштри и маркантни. Инструментација је сочна и пуна боја. И то је све тако живо и тако тече непрестаним током и у радњи и у музици, да се драма овога стила сме назвати пунокрвна драма, не само зато