Srpski književni glasnik

66 Српски Књижевни Гласник. он до сада дао своје најбоље ствари којима се поноси савремена Немачка. Од њих је најбоља „Одлазак на пут“ (1898) па „Е!ашо 5010“ (1904) и у најновије доба „Продана госпођа“ (1911). То су ствари од кокетерије, при гушеног осмејка. Ствари од вица и духовите елеганције. Оне су једна духовита досетка коју, сакривена иза раширене лепезе, у салону каквом, једна лепа дама, брзо добаци своме суседу. Ствари од специјалне снаге у жанру Волф-Фераријеве, „Сузанина тајна“ коју смо чули за време овога гостовања, сјајно изведену. Хрватска Опера нам је требала донети и „Одлазак на пут.“

Музичка драма „У долини“ нам је и добро дошла и не. Како ко хоће да схвати. Добро дошла је у толико што смо имали прилике да видимо једну веристичку драму у мирнијем музичком изразу; да чујемо интерпретацију тога стила од човека који је рођен на британским острвима — у Глазгову, а има у себи француске и германске крви. Али она је у многоме неоригинална: у мелодици (Григ, Пучини, Маскањи); у хармонији, која није увек довољно драмска и прилагођена ситуацији. Осим тога има оркестарских ефеката који су ништа мање него намештени и крути. На пример: прича Моручија, старцу Томазу, о обестима и неваљалствима Себастијана. Али поред њих има и места од несумњиве вредности: Педрова „Прича о вуку“ (коју је Ф. Крампера ванредно драмски извео и својим добрим тенором добро певао), Мартина прича о њеној судбини. За тим оно гадно место када Себастијан саможиво и лукаво пита свога пастира Педра, кога хоће у долину да одмами, помоћу једне цуре, (коју пак хоће само он да има): „Но мој Педро, јел ти добро туде“ а показује му Марту која је већ занела доброг Педра. Музика има у тој сцени толико ритма, толико каприциозности, беса и дивље страсти, да човек јасно види и осећа гадну душу Себастијанову. М још једно место само: када Себастијан тера Марту пред народом да игра, ударајући силно у гитар. То гмизање животињских нагона и дивљег беса једнога распусника је д' Албер мај-