Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 67

сторски извео. Тој сцени је дао снагу и Марко Вушковић, који је као глумац и певач високо изнад просечнога нивоа. О њему вреди за себе говорити и ја ћу тако и учинити.

Али има један моменат који спасава ову неуједначену ствар. Над њом се вије магличасги вео неодољивога 5штипо-а. То је симпатичан део њен, један моменат који веризму дотле беше стран. Срећна мисао одличнога маестра д Албера. Помоћу њега је он превукао преко грубе радње дона Анхела Гимера једну копрену и заклонио много непријатно и одвратно дивљаштво и подигао донекле ову драму ниских страсти.

Хрватска Опера изводи ову драму одлично, јер има изразиту Марту (Мира Корошиц) одличног Себастијана (Марко Вушковић) и снажног Педра (Ф. Крампера). Успех је био велики.

Трећи представник веризма био је наш уметник, Јосип Хаце. Моје је мишљење да је Хаце лиричар и да му то смета да буде добар драматичар. Ево доказа: сцена када Јеле и Станко остану сами. Они се милују и кроз оркестар струји дах пун свежине и милоште. За тим негативан доказ: сцена чешљања. То је једно синфонијско интермецо (једна варијента Маскањијевог) које треба драмско-програмском музиком да изрази гестове душе Јелине која сања о заводнику Станку док јој муж Иво, далеко у мрачним и шумним радионицама американским жртвује руку за љубав своје жене, коју треба обрадовати —- новцем. Сензибилна Јеле, једна од страсних приморкиња, дрхће целим телом, усне гризе и руке шири и гледа укоченим, страсним, погледом, тражи њега, не Ива — него Станка, зато што је он човек а она жена. И те душевне моменте црта Хаце тако недрамски и без израза и снаге да је мени изгледала смешна она мимика Јеле на позорници. Она је била жива док је оркестар био безкрван и мртав.

Осим тога цела ствар је неоригинално конципирана. То је Маскањи од почетка до краја, с том разликом само

~

5%

| | | | |