Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 75

бровољно, и новчано и људима помагала ослободилачки рат на Балкану. М. П. Драгоманов, који је критички судио о руском раду на Балкану, наглашује да је поред пустолова који су ишли у Србију 1876, и поред пометених људи који су се тада питали као једна Тургењевљева личност „шта да се ради у Русији“, — било доста људи из народа који су свесно и искрено ишли „на помошђ кђ брашушкамљ“, да се туку за „часни крст“.

Али другаче су биле побуде руске интелигенције. Ту питање постаје врло сложено. Стари и прави словенофили искрено су желели ослобођење Словена испод турског јарма. У реакционарним круговима, чији је гласник био Катков, гледало се на „словенско питање“ и на рат са Турском као на успешан начин борбе против револуционарног покрета у земљи који је у то доба све више отимао маха. Реакционарни листови у „ здравом и моћном историјском покрету“ у који Русија улази ради ослобођења „једноверних и једнокрвних јој племена“ гледали су као на средство којим ће се из „духовног живота руског друштва“ изагнати „сва празна политичка маштања“ која су дошла са Запада. Карактеристично је да је познату Гледстонову брошуру „Бугарске страхобе и Источно Питање“ на руски превео Побједоносцев, „језуит међу језуитима“, Тома Торквељада модерне Русије. 1882 генерал Скобељев је исто тако мислио да је „пробуђењем ратнога патриотизма могућно парализовати, па чак и угушити нихилизам.“

Са друге стране, у напредним круговима рускога друштва, из сасвим других побуда, јавиле су се симпатије за руски ослободилачки рад на Балкану. Либерализападњаци и нека либерална земства мислили су да ће тај рат раздрмати народ из дремежа, да ће се после њега морати изилазити из реакције која је беснела од 1866, и да ће се преко рата и његова потреса доћи до устава. Исто тако и руски револуционари узимали су жива учешћа у херцеговачком устанку 1875, у српскотурском рату 1876. У мојој књизи о Светозару Марко-

|||