Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и Прикази. 77

знати револуционарни писци С. М. Кравниски и Д. А. Клеменц.

Неки од њих писали су своје успомене из тога похода на Балкан. Клеменц је у „Русска ВљЉдомости“ за 1910 („ИзЂ прошлаго“, број 232) испричао о свом доласку у Србију и о тадашњим руским добровољцима. М. П. Сажин дао је Г. Богучарском своје успомене, које су | врло занимљиве. Сажин и Кровниски чим су у Паризу чули о догађајима у Невесињу пошли су у Херцеговину. Сажин се задржао у Загребу, где је један одбор снабдевао добровољце оружјем и слао их у Босну и Херцеговину, одатле је отишао у Дубровник и Котор, потом на бојно поље у страну легију Љубибратића, заједно са талијанским гарибалдијевцима. Заједно са Сажином тукли се у Херцеговини и ови руски револуционари: Иван Дебагориј-Мокрајевич, Орест Гебел, Нечајгвац, Пимен Енкуватов.

У револуционарним круговима нарочито су два знатна човека помагала устанике балканских Словена: Украјинац М. П. Драгоманов и познат терорист А. И. Жељабов, 1875 обојица су били чланови једнога одбора у Одеси, који је скупљао новац и добровољце за Херцеговину. У том одбору била су још и два Србина, три. Украјинца и један Пољак. Из биографије Драгоманова види се да је такав један одбор радио и у Кијеву. Један од још живих руских револуционара из тога доба В. Ф. Костјурин даје податке Г. Богучарском о том раду међу. руским револуционарима у корист побуњене Херцеговине. Први револуционарни добровољци, њих 7 на броју, пошли су из Кијева; један од њих био је и студент-медецинар Емељанов. Они су преко Аустрије дошли у чету војводе Пека Павловића, и њихова појава у устаничком логору изазвала је „необичан ентузијазам“. „Међу радикалима тога времена, прича Костјурин, говорило се много о неопходној потреби да се узме удела у устанку Срба и Бугара, да се ту прими „ратно крштење“ и на пракси изучи „механика народних устанака“...“ У исти