Srpski književni glasnik

'92 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

броћудна ока. Црте су му биле набране и безизразне као у какве старе, слабодушне жене, а својим једноликим, промук-. лим дискантом умео је по читаве сате да ћаска о своме и суседном газдовању. Па како солидан! Увек код куће, увек код своје породице! А он је, и поред својих тридесет и четири година, био још млад човек и могао је своје слободне часове врло лепо, да ужива и ван куће. „Е, кад би све жене имале такве мужеве!“ уздисале су сусетке. Једина му је страст била његова виолина, која је сваког вечера одјекивало кроз отворене прозоре нежним, болним тоновима, или умиљатим, усхитљивим каденцама. Само, она је морала да са књигама дели његову наклоност. Он је марљиво радио на попуњавању свога образовања. Учио је француски из неке граматике педесет година старе, и читао са особитим интересовањем медецинске књиге, по којима је лечио своју породицу у случају потребе. Са своја добра три пријатеља склопио је Г. Симел један „штрајхквартет“, који се скупљао у извесне празничне дане, па свирао од четири до десет часа без прекида. Госпођа Симел би тада, разуме се, донела по чашу пива или пунча. Она је била бојажљива, ружна жена и донекле, због своје растројености, аљкава. Али њеног мужа, који се оженио њом кад је њему било двадесет, а њој осамнаест година, нико никад није могао чути да говори с њом друкчије, осим нежним, молећивим и најзахвалнијим тоном.

„Хоћеш да ми учиниш љубав, злато моје» — „Добро је, анђеле мој!“ Доиста, мучно се да замислити срећнији пар и преданији живот.

То је била једна страна у Г. Симела. Али он је имао још једну. Кад би у подне или у вече дошао дома, дрхтала је његова жена и његово четворо деце. Пето дете су очекивали. Кад се овако рано оженио, имао је неколико стотина талира, али они су отишли на прву децу Од тог доба су морали да се поткрпљују, као сиромаси. Симел је имао, може се рећи, сасвим пристојан таленат за виолину; и од доба, кад је од неколико својих добрих пријатеља више пута добио похвалу за своје свирање, обузела га је бесна страст за музиком. Од тог доба је стекао чврсто уверење да је рођен за нешто више, а не за жељезничког дијурниста, и да је, на своју велику жалост, промашио свој прави позив, позив славом овенчаног виртуоза на виолини. Он је снажно лебдео из-