Srpski književni glasnik

96 | Српски КЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

„Нека легне, и дај јој мало врелог млека; треба да се презноји“,

Жена учини како јој је наређено. А кад се врати из спаваће собе и затвори лагано за собом врата, прозбориће она бојажљиво: „Како велиш, Јосифе... не би ли било боље да пошљемо по лекара>2“

„Шта»“ упита Г. Симел брутално запрепашћеним тоном... По лекарар Ти си мора бити луда! Мислиш ли ти да сам (а новац нашао на улици» Није него! „Баш смо ми од оних, који треба за сваку ситницу да пуне лекарима џепове. Не будали, молим те!“

__ На своје најстарије дете полагао је он понајмање ; он је брзо прозрео односе између ње и своје жене, и ови су га једили. Па кад је тако достојанствено одговорио својој жени, извуче он са полице књигу „Здрав и болестан човек“, да се још једном информише о Клариној болести.

Идућег јутра Клара је била у жестокој грозници. Лежала је у својој постељи као прикована, и само би се по каткад очајним покретом машила гуше да попусти мараму, као да је она гушила и стезала Међутим је своје стање сносила стрпљивошћу анђела, као нешто ништавно, чега ради нипошто не сме узнемиривати матер, ни љутити оца. Госпођа Симел се усуди и још јаче навали на свог мужа да позову лекара. Његово стрпљење наједаред изађе из сваких граница.

„Реци ми, бога ти, јеси ли ти сасвим полуделаг Ти је синоћ, како си глупа, без сумње нису покрила као што ваља, или је она преконоћ збацила са себе јорган, и ту онда не помажу ни најбоља средства. Ја видим већ; ја морам, као и увек, све сам“. |

И на то узе један огроман вунени јорган, обви њим до гуше девојку, која се сва тресла, па је тако метну у постељу.

„Тако ћеш ти, благо мени, да лежиш и да се не окрећеш, ако мислиш да ти опет буде боље“, рече он девојци. „А ти да се ниси усудила да је вадиш одатле“, обрецну се "он на своју жену. „И знајте, ако зовнете лекара ђаво ће вас однети“, издра се сад на целу своју породицу, као на збир све своје несреће. „Ја доиста не могу да будем паметан што ја морам је због ваших детињарија дајем и последњу пару и да упропашћујем своју будућн ст“. И он бесно зграби шешир и оде, залупивши за собом врата псујући.

| | 1 | | | |