Srpski književni glasnik

СМРТ и ДЕВОЈКА. 97

Дођоше ужасни тренутци. Хладан зној прели чело де војчино; очи јој су се сијале као жар. Била је извукла једну руку испод јоргана, и онај очајни покрет пут грла дешавао се све чешће и све чешће. Извијала је и окретала врат као да би да га ослободи неке страховите замке. Ваздуха! Ваз. духа! Не буде ли га, биће ужас!.. Мајка у безумном страху одјури по лекара, заборављајући на све претње свога мужа. Лекар дође и прегледа девојку. Преглед је био кратак. Лекар оде с мајком у суседну собу и рече јој: „Дете мора одмах у болницу, али одмах“.

„Лепо, господине докторе, онда ћу брзо да пошљем по мужа и да га питам — —“

„Да шиљете по мужа нема се кад. Хоћете ли да вам се дете угуши2 То се може догодити у непуна два часа“.

„Господе Боже...“

„Но, не губите дакле времена. Узмите моја кола; ето су она доле...“ -

„Ти мораш у болницу, Кларице моја“, рече мати болесници, усиљено се смејући. „Тамо ће ти брзо бити боље“. А сузе јој се лиле низа лице.

„То је добро“, одговори Клара безгласним шапатом. Хтеде сама да се обуче; али малаксала клону мајци у наручје. Ова је брзо обуче. „Али ти ћеш ипак долазити код мене, мама“.

„Разуме се; недељом ћемо те обилазити“.

„Ах, да, недељом ; дођите још ове недеље. Тешко ми је што морам да се одвојим од тебе“. —

Кола одјурише.

Кад Симел, вративши се, чу шта се догодило, трже се мало ипак. Ручао је ћутећи; али не с мањим апетитом. Кад се заситио, уздахну помисливши на нове издатке које ће то проузроковати. Мислио је на виолину коју је хтео да купи, и беснећи у себи упути се опет канцеларији.

Клара је имала дифтерију. У петак ујутру су је оперисали, и она се идућег дана осећала необично лако и лепо. Родитеље су, због озбиљности случаја, пустили на један тренутак њој, и ма да се суботом нису дозвољавале посете. У недељу после подне срете Симел у парку пред болницом настојницу болничарку, добродушну жену, која је за напојницу радо узимала на се одговорност да улије веру у најповољније изгледе, а која је у исто време била довољно обазрива, да