Srpski književni glasnik
СМРТ И ДЕВОЈКА. 99 Душа скакуће лаком ногом преко цветне ливаде успомена. Ту жубори поток и шева цвркутајући узлеће у бистро плаветнило; сунце се блиста и пролеће цвета, у дрвећу и у бокорима. Ах, живети, живети! Срећан, ко може! И бојажљиво се отима душа из загрљаја Смрти и крије на материнске груди живота.
Још озбиљније опомиње Смрт, још молећивије људска душа пригрљава светлост. Љубав према животу и опомена смрти пролећу наизменце, као сенке облака и светлост сунца преко хумова, као сенке облака и светлост месечева преко мирне пучине морске.
Како се самртница, јечући и стењући, хрве са сенкама, које бивају све веће и све веће! Како се колебају нежне груди од изненадних уздаха, тупих страховања !
А благе, неизмерно меке песме пева Смрт крај мирне постеље, песме само самртнику чујне и ником више, песме о земаљској бризи која ће да ишчили далеко у даљини као дах, о земаљској патњи која ће да изумине далеко у даљини као одјек. Утешно тако не певају уста ниједне мајке крај постеље расплаканог детета. „Зашто, о драго људско чедо, забадаш све дубље жаоку растанка у своје срце» И што растрзаш своју душу мржњом за светом, чијег проклетства хоћу благо да те ослободимг У колико се дуже противиш, у толико ће те грубље стегнути моја рука; јер испред мога ока се не може утећи. Па ходи! Ја ћу те опремити у постељу мирну и дубоку; ни љубав те не би могла боље опремити“.
И опет се отима душа опаснога загрљаја, да летимице прохода по чаробним вртовима прошлости. Све јасније сијају далеке слике; цвеће пламти у чудном жару; птице певају слатке бајке...
У то хвата Смрт ужасном снагом своју плашљиву жртву и, гневна, свлачи је бесно на своје срце. Душа се распламти у очајној снази: бесомучно трзање и хрвање — очи се котрљају, дах се жари, образи пале, крв јури — један крик и глава орешена умршеном косом пада на разривено подглавље. Кратко, препуно снова уснуће спушта се на склопљене капке. Води ли оно животу или смрти» Оно је пуно прилика, као најшаренији живот. Као што дављенику, кад потонеу дубину, водене масе својим придолажењем буде у уху никад
("