Srpski književni glasnik

100 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

не чувене тонове и односе му дух једним тренутком у неслућене даљине сећања, тако ничу пред очима девојчиним као у лету, па ипак потпуно јасно и одвојено, лица и догађаји из очинског дома. Душе драгих и милих долазе у посету... Како је ишла са мајком у мали врт иза куће. да набере. цвеће за недељу... како је кључао котао на огњишту .. а братић играо војника... како је слушала велики сат на зиду где јасно и пријатно куца, још кад је била дете од две године и седела на поду... затим се предмети сливају један у други и само широк млаз светлости протиче поред затворених очију... Па и будућност, зар није она лепа Зар самртница није слу. шала о високој срећи која се осмехује на жену, кад порасти и стане на снагуг Има ли чега златнијег од јутарњег сунца младости, које нас буђењем из сна детињства уводи у му: жанску снагуг... Девојка се сасвим исправља у постељи; широко отвореним очима гледа кроз прозор у сунце... Смрт јој спушта руку на срце, и она се, мртва, устура наузнак.

Ужасном узвишеношћу одјекује победна песма Смрти од њеног јека дршће свет; земља се тресе под тутњем корака тучем опремљеног оклопника. Његово око шиље ноћ, а кога његова рука зграби котрља му се под ногама као лист.

Нежније се свршава њена песма. Као свето ћарлијање прелеће светом њен позив; као шум гора, као жуборење мора шуми тамо: дах свемилостиве Смрти.

По несрећи, свирачи бише још исте вечери узнемирени гласником из болнице.

„Ако би Господин и Госпођа Симел желели да још једном виде своју Клару —“

Сутрадан разасла Симел својим суседима и пријатељима вест да се драгом Богу, по његовој недокучљивој вољи, свидело да тугом скрханим родитељима узме њихову најљубљенију кћер Клару.

Ко је на недељу дана потом пролазио поред те четвороспратне куће, могао је чути како се неко вежба на шерцу из чувеног Менделсоновог концерта за виолину.

Невиност и несебична љубав пропадају. а саможиввст и самољубље играју безбрижно преко њихових гробова.

Ото Ернст. (С немачког превео В. М. Ж.)