Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 101

БУРМА РУМ ЕС РАН. (27) ХМ

Код ЈУЖНИХ ПРОИЗВОДА.

Једног четвртка у вече, око десет часова, пошто су сви лонци с брандадом, лепо увијени и увезани, били поређани на сто, породица Мефр, момци, стари Валмажур, сви јужни производи скупа, знојави и задувани, одмарали су се, правећи изнурено лице људи који су свршили тежак посао, и умакали су дугуљасте колаче и бисквите у топло вино, у бадемово млеко, у „нешто слатко, забога“, јер јужњаци не воле ништа јако ни опоро. Ни варошани ни сељаци тамошњи не опијају се скоро никако алкохолом. Према њему ова раса показује урођени страх и одвратност. Она се осећа пијана још од рођења, пијана без пића.

И права је истина да јој ветар и сунце наливају страшан природни алкохол, чија дејства осећају више-мање сви који су тамо рођени. Неки су повукли само онај један гутљај више који дреши језик и покрете, приказује живот у ружичастој боји, привиђа свуда само симпатије, ужаграва очи, проширује улице, отклања препоне, удвостручава смелост и храбри бојажљиве; други, као мала Валмажурова и тетка Портал, којима је јаче ударило у главу, падају одмах у беснило, обневиде, тресу се и муцају. Требало би видети наше црквене заветине по Прованси, сељаке како стоје на столовима, лупају својим гломазним жутим ципелама и урличући дозивају: „Момче, лимунаду!“, читаво село како се ваља пијано после неколико боца лимунаде. Па она изненадна изнуреност, она клонулост целога бића која наступа после јарости, после великих одушевљења, нагло као смена сунца и облака на мартовском небу; — који их јужњак није сам искусиор

Мада није имао јужњачку јарост своје кћери, стари Валмажур је у крви носио добру клицу; и те вечери га је баде мово млеко било сасвим раздрагало: кревељио се, насред дућана, с чашом у руци, заплићући језиком, показујући све гримасе старог кловна који никад не плаћа трошак новцем. Мефрови, њихови момци, превијали су се од смеха на џаковима брашна.

— Е, овај Валмажур, бадава!