Srpski književni glasnik

102 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Одједном, стари умуче, и његова пајацки испружена рука паде као одсечена, кад пред собом угледа једну накострешену провансалску капу.

— Шта радите ви ту, оче»

Г-ђа Мефр диже руке према кобасицама на таваници:

— Како! то је ваша кћиг... Нисте нам ништа рекли... Гле, ала је малецка!.. али, види се, ваљана... Но, умирите се, госпођице.

Нешто из навике да лаже, а и да би био што слободнији, стари није ништа говорио о својој деци, и издавао се за маторог бећара који живи од ренте; али међу јужњацима се никад не прави питање због једне измишљотине. И да је за Одибертом навалило читаво крдо малих Валмажура, пријем би опет био тако исто жив и срдачан. |

Сви је дочекаше услужно, правећи јој место:

— Него шта, и ви ћете умакати с нама.

Провансалка се није мицала с места, засењена. Она је долазила с поља, с мраза, из ломрчине децембарске ноћи, где је још, и ако је позно, врио грозничав париски живот, ко“ витлајући се све више кроз густу маглу, коју су у свима правцима цепале ужурбане сенке, шарене лампе са омнибуса, крештави звуци трамвајских труба; долазила је са Севера, долазила је из зиме, и одједном, без икаквог прелаза, обрела се усред талијанске Провансе, у овом Мефровом дућану који се, пред наступајуће божићне празнике, блистао од обиља зрачних посластица, посред омиљених гласова и мириса. То је била изненада пронађена дсмовина, повратак у завичај после годину дана изгнанства, злопатње, борбе, у овој далекој варварској земљи. Нека блага топлота прожимала је, и умиривала јој живце, док је дробила свој бисквит у једну чашицу картагинског вина, одговарајући свима овим добрим људима, који су према њој били отворени и поверљиви као да је познају од пре двадесет година. Осећала је да се враћа својој средини, својим навикама; и сузе су јој навирале на очи, на њене сурове, светле очи које никад нису заплакале.

Руместаново име које неко изговори поред ње, прекиде нагло ово узбуђење. То је Г-ђа Мефр, прегледајући адресе на пошиљкама, обраћала добро пажњу момцима да не по-

греше, да не однесу Нумину брандаду у улицу А него у улицу Лондонску.