Srpski književni glasnik

104 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

примедбом на молбама за помоћ: „лично и хитно“. Никад је једна париска собарица не би узнемирила због такве ситнице. Она баци писмо на орман остављајући да га прочита доцније, и врати се брзо својој фијоци, у којој су стојале раскошне раније пелене.

Од пре осам година, од оне брачне драме, она је није никако отварала, бојећи се да у њој не нађе своје сузе; чак ни откако је имала нову наду, из материнског празноверја, из бојазни да још једном не навуче себи несрећу, овим превременим миловањем детета, преко његове мале спреме. Ова срчана жена имала је сеу женску узбудљивост, трептање, зимљиво грчење мимозиног лишћа; свет, који суди без разумевања, говорио је да је хладна, као што незналице мисле да цвет не живи.

Али сада, у шестом месецу своје наде, требало је ове мале предмете ослободити њихових тужних бора и затвора, прегледати их, и можда преправити; јер мода се мења чак и за новорођенчад; не повијају их увек на исти начин. Због тога сасвим присног посла, Розалија се била брижљиво закључала; и у великом ужурбаном министарству које је претурало акта, у жагору обавештавања и грозничавом трчкарању из собе у собу, извесно није било ничега тако озбиљног, тако дирљивог, као ова жена која је клечала пред једном отвореном фијоком, устрепталог срца и дрхтавих руку.

Она подиже и растресе већ мало пожутеле чипке, чији је мирис био очувао сву белину овом малом невином рубљу: капице, кошуљице, поређане поступно по величини и детињем стасу, хаљиница за крштење, лепо набране „портикле“, чарапице као за лутку. Она у сећању угледа себе у Орсеју, како, у пријатној изнурености, ради по читаве сате, у сенци велике каталпе, чије су беле чашице падале у корпу за рад, међу клупчад и њене фине везиљске маказе, док су јој све мисли биле заузете њеним везом, који јој је одмеравао снове и време. Како је онда била пуна вере и наде! Како су птице весело пвркутале више ње, у лишћу; а у њој, како су се будила нежна и нова осећања! За један једини дан, живот јој је био отргао све то, нагло и сурово. И у срце јој се опет поче увлачити очајање, мужевље неверство, детиња смрт, док је полако развијала ове пелене.

4 :