Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 105

Кад угледа прву малу кошуљицу, готову да се навуче, ону што стоји спремна на колевци у часу рођења, са рукавима који су завучени један у други и раширени, са округлом надувеном капицом, она бризну у плач. Чинило јој се да је њено дете живело, да га је она љубила и гледала. Мушкарац, о, извесно, снажан и леп мушкарац, и на његовом белом, нежном лицу, већ озбиљне и дубоке дедине очи. Данас би му било осам година; дуга гргурава коса падала би му на велику белу јаку; у тим годинама, деца још припадају мајци, која их води у шетњу, намешта их, учи их да раде. Ах, свирепи, свирепи животе...

Али постепено, извлачећи и намештајући разне стварчице увезане микроскопским свиленим тракама, њихово извезено цвеће, њихове снежне чипке, она се стишавала. Не, не, ипак, није живот тако рђав; и до год се живи, не треба губити храброст. Она је била сасвим пала у очајање, на тој кобној прекретници, мислећи да је за навек свршено с њеном супружанском и материнском вером и љубављу, да јој не остаје ништа друго него да гледа како се њена зрачна прошлост губи у даљини, као обала за којом се чезне. Затим, после дугих, суморних година, испод студеног снега њеног срца, проклијала је лагано нова клица, и ево где се расцветава у ово мало биће које ће скоро доћи на свет, чију је снагу она већ осећала по болним малим ударцима ногом које јој је задавало ноћу. МИ њен Нума се тако изменио, постао бољи, излечио се од својих грубијанских испада! Истина, он је имао још неке своје слабости које она није волела, ону талијанску лукавост које се није могао ослободити; али „то је политика...“ како је он говорио. У осталом, она се више није предавала обманама својих првих брачних дана; знала је да се ради среће у животу мора бити задовољан с малим у сва. кој ствари, да се мора ТРАМИЈА пуна срећа у полусрећи коју нам живот пружа...

Неко опет закуца. Г. Межан жели да говори са госпођом.

— Добро... ево ме...

Она га затече где корача горе-доле по малом салону, врло узбуђен. .

— Имам да вам учиним једно признање, рече он при: јатељским, мало напраситим гласом, на који му је давало