Srpski književni glasnik

106 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

право њихово старо пријатељство, које би се, да је само до њих стајало, претворило у рођачку везу... Још пре неколико дана, ја сам окончао ону бедну ствар... Нисам вам одмах рекао да бих ово могао дуже имати код себе...

Он јој пружи Хортензијину слику.

— Једва једном!... Ох, како ће се обрадовати, јадница моја...

Она се разнежи гледајући лепу прилику своје сестре, која се сијала од здравља и младости, у своме провансалском оделу, и прочита на дну слике отмен и поуздан потпис: Ја верујем у вас пи волим вас — Хоршензија Ле Кеноа. Затим, кад се сети да је сироти заљубљени Межан то такође прочитао, и да се он тиме примио једне болне дужности, она му срдачно стеже руку:

— Хвала...

— Не захваљујте ми, госпођо... Да, било ми је тешко... Али од пре недељу дана, мени је непрестано пред очима ово; Ја верујем у вас и волим вас... Замишљао сам понекад да се то мене тиче...

И сасвим тихо, бојажљиво:

— Како је она

— О, није добро... Мама је води на Југ.. Она сад пристаје на све... Као да је нешто у њој сломљено.

— Је ли се променила 2

Розалија тужно одмахну руком:

— Ах...

— До виђења, госпођо... добаци Межан нагло, и удаљи се крупним корацима. На вратима, он се осврну, и стојећи право испод упола задигнуте завесе, широких плећа:

— Права је благодат за мене што немам маште... Био бих сувише несрећан...

Розалија се врати у своју собу, сва утучена. Узалуд се она отимала, узалуд се храбрила младошћу. своје сестре, утешним речима Жарасовим, који је упорно држао да је ту у питању само једна пролазна криза; обузимале су је црне мисли, које се више нису слагале са свечаном белином њених пелена. Она похита да прикупи, среди и затвори ове растурене стварчице, и дижући се, спази писмо које је лежало на орману, узе га, и прочита га несвесно, очекујући неку обичну молбу, какве је посведневно примала из толико разних руку, и која