Srpski književni glasnik

ЦаР Јосиф 11 ПРВИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА. ТО

приликом уједно упознати с Војном Крајином, с њезином управом, после оцепљења банатског провинцијала, са становништвом и његовим привредним и просветним приликама. Тако је хтео себи створити јасну слику о тим онда претежно српским крајевима, ваљано их упознати и уочити које невоље треба што брже одстранити, и тако олакшати културно унапређење запуштене Границе. Тадашњи митрополит Павле Не: надовић је знао за тај пут римскога цара, и по себи се разуме, да му је свештенство морало тачно јављати куда је владар ишао, где се са Србима састајао, и шта је с њима говорио.

Ми не знамо да ли се већ пре 9 априла 1768 Јосиф где састајао с угледним Србима и с њима разговарао, али поуздано знадемо да је тога дана, путујући у Арад, свратио у манастир Бездин и ту подуго говорио с тадашњим архи: мандритом Дионисијем Живојновићем. Тај разговор је врло иптересантан и поучан и за упознавање цара, а и тадашњих српских виших калуђера. Јосиф П, види се, није тада ни мало познавао науку и обреде православне цркве, и зато је и овде задавао иста питања, како је иначе питао римокатоличке калуђере: Колико служе служби на данр Како служе сви калуђери, кад је само један олтар и тако даље. Али се распитивао и о том чиме се калуђери баве, каква им је библиотека, које парохије служе, где и како проповедају, и тако даље. На све је то добивао одговоре које га доиста нису могли задовољити. Калуђери су се бавили само економијом, библиотеке, нису имали, јер нема српске штампарије, а свако село има свог свештеника, зато они по селима нису им служили ни проповедали, него су народ поучавали само кад се скупи у манастиру. Цар је питао још незгодније ствари и заподевао разговор и о оном што је Дионисију било тешко искрено рећи. Тако је на пример упозоравао архимандрита на унијатску штампарију у Мункачу, поменуо му и тада немило питање комесариата у Синоду, и већ када је на коња сео задао је архимандриту страшно питање: „Верујете ли да ћемо ми [то јест римокатолици] сви до ђавола отићи“2 Он одговори: „Ваше Величанство, не верујемо, а ко верује, тај нека иде ђаволу“. Цару још није било доста неприлике Диониси-

1 Српски патријарашки народно црквени архив, 56 ех 1768 годинеи „Седмица“ за 1854, стр. 29—81.

%