Srpski književni glasnik

БА.

ЦаР Јосиф П пРВИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА. 117 с помпом, али није му било криво да се таке његове заповести баш сасвим не испуњавају. Зато је при пролазу кроз народ који га је у Араду очекивао и питао баш за Србе, ко су ти што су га са светиљкама очекивали, док су римокатолици из мрака у цара гледали, не нашавши за вредно да му барпут ваљано осветле. Шта је сутра дан и идућих дана било у Араду, то је ексарх тачно описао митрополиту у свом писму од 17 априла 1768. Јавио му је ту како је цар савесно прегледао арадска утврђења, и како је са својим официрима проучавао и цео терен око тврђаве. То доиста није Павла Ненадовића толико занимало колико оно што му је ексарх даље писао: Цар је држао, као и увек преко воље, јаван ручак 11 и 12 априла; другога дана, била је субота, усудио се приступити у његову собу и Пахомије Кнежевић. Чим га је Јосиф П смотрио одмах га је запитао да ли зна немачки Ексарх је одговорио да знаде, и цар га је даље питао где је научиог У Будиму, Пожуну и Саксонској, одговорио је Пахомије Кнежевић. Сада је постао разговор занимљсв и за шурака царева Алберта Саксонског, који је седео уз Јосифа П и обрадовао се када је чуо да се Саска спомиње, те је и сам запитао ученога калуђера је ли у Лајпцигу учио Добио је одговор да не, него у Хали, и то три године. Затим се цар још распитивао код Пахомија о различним стварима и покушавао, колико је он то у опште могао, учинити разговор што топлијим и интимнијим. Питао га је за величину појединих српских епархија и митрополије, о дворанима у митрополији, је ли био у Бечу, и, ваљда, и нада ли се бити владика — али ово ексарх не стомиње као што чини бездински архидандрит. Када је устао од стола он, иначе у хвали претерано штедљив, рече за ексарха, и то на велики јед присутних српских злобника: „не мислех у ових странах толике обрести с ким могал би сја разговарати“. Ту су част мало њих од Јосифа П дочекали! Цар је, дакле, био умешношћу Дионисија Живојиновића и још више образованошћу Пахомија Кнежевића, његовим присебним одговорима и његовим познавањем Немачке тако изненађен, да је хтео Србе што боље упознати. Ово, наиме, што је он својим очима гледао доиста се није слагало с његовим ранијим знањем о Србима које је он на двору стекао од фанатичних римокатолика — осим што је душевни Бартенштајн своме ученику Јосифу релативно лепо о Србима говорио.