Srpski književni glasnik

126 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Ја је знам по имену, — наставих ја, — знам нешто мало | и о основној мисли њеној, али бих веома волео, кад бих знао и што више о њој. |

— Драге воље ћу вас упознати са њом... рече ми Лав Николајевић и застаде на тренутак, канда смишљајући нешто. — Него, настави он, — место да вам о њој причам, боље ће бити да вам прочитам из ње један одломак, једну причицу, коју су ми баш данас (пошто сам је довршио») моји пријатељи на ремингтону: преписали.

Лав Николајевић отвара „мапу“ са рукописом и вади два листа написана на писаћој машини, и сасвим мирно, навикнуто, као да сам му ја давнашњи познаник, — тек 5—6 минута, како сам дошао, — чита ми причицу-сцену, којој је наслов: О својини. Она гласи:

„Старац-дунђерин оправља ограду на балкону. Седмогодишњи господичић гледа, ужива у раду дунђериновом.

Господилић. Како ви лепо радите! Како се зовете2

Дунђерин. Је л ми како се зовемо» Звали су ме Хролка, а сад ме већ зову Хрол и још Савић.

Господичић. Како ви лепо радите, Хроле Савићу !

Дунђерин. Кад се што ради, треба радити добро. Што да радим рђавог

Господичић. А имате л и ви балкон

Дунђерин. (Смеје се). Је л мир Ми, имамо, соколе мој, такав балкон, да му тај ваш није ни слуга. У нас је балкон без прозора, а кад уђеш, можеш одмах напоље ићи. Ето какав је у нас балкон.

Господичић. Ви се непрестано шалите. Не збиља. Имате л' ви такав балкон. Ја озбиљно.

Дунђерин. Ех, голубе мој слатки... Балкон! Од куд нама балкон! Нама само да је да нам Бог да кров над главом. А ти још балкон! Још од пролетос сам почео да градим кућу. Стару сам разметнуо,“ а нову никако да довршим. И сад ми без крова стоји, труне.

Господичић. (Зачуђено). А што

Дунђерин. Ех, што» Па зато, што немам снаге.

Господичић. Како немате снаге Па ето ви код нас радите»

Дунђерин. Вама радим, али себи не могу.

1 На писаћој машини. % И стара „разметнута“ кућа и нова, која се почела градити — од дрвета су. Прев.