Srpski književni glasnik

МОЈА ПОСЕТА КОД ТОЛСТОЈА. 127

Господичић. Зашто Ја то не разумем, растумачите ми.

Дунђерин. Кад одрастеш, синко, разумећеш. Вама радим, а себи не могу.

Господичић. А што

Дунђерин. А зато, што треба горе,: а ње немам, треба купити. А купила“ немам. Ето, док код вас ово свршим, па

ми твоја мама плати, — ти јој реци, да ми што више плати, ја ћу поћи у шуму, купићу једно пет јасика, и тада ћу кров доградити.

Господичић. КА зар ви немате своје горе2

Дунђерин. Море имамо ми такву гору — три дана да идеш, не би јој на крај дошао. Само, једно је зло — није наша... Ја се ето с вама забрбљао и посао заборавио, а нас за тако што нико неће похвалити. (Лаћа се опет посла).

Господичић. А теби је сигурно тешко, што немаш горег

Дунђерин. Дабогме да ми је тешко.

Господичић. О Боже! Теби тешко, што немаш горе, а моја мајка има много, па и њој тешко.“ Кад ја будем велики, ја ћу тако удесити, да имам подједнако са свима, да имам свега подједнако са свима.

Дунђерин. Богме, расти што брже, јер је мени тешко чекати. Само пази, немој да заборавиш. Ама куд сам део то рендег

Код последњег говора дунђериновог Толстојев глас почиње наједаред јако да се колеба и да пада, као што то бива пред плач, и, после неколико речи, прелази у плач. Речи „Богме расти, јер је мени тешко чекати“, Толстој изговара са дирљивим, тихим, заразним плачем.

Не треба мислити, да се ово Толстој, при спомену народне патње, заплакао стога, што је сад остарео и онемоћао, па је „лак на сузама“. Блиски му људи и биографи причају,

1 Грађе, „јапије“. 2 Шаљив израз за новац.

3 У доба, кад је Толстој ово писао, изгледало је да ће прекомерне количине земље и шума, које се беху нагомилале у великопоседника, законским путем бити одузете од тадашњих власника и бити предане њиховим правим сопственицима — народу. Кад је, после противу-уставног растеривања друге Думе, руски народ изгубио наду, да ће се то остварити, у Русији су са елементарном силом избијали економски, аграрни нереди од стране сељака, те су спахије у то доба живеле у паничком страху за своја имања и за своје животе. То беше после државног удара, којим је Николај П растерао други демократски парламенат и, противно уставу, без сарадње већ постојећег парламента, наметнуо нов изборни закон.