Srpski književni glasnik

па РАВНИ

136 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

АНТЕ СТАРЧЕВИЋ.

Кегиђ!п Зетугс: Пу. Ате Зтагсете. Мјесоу #17011 пјесоа ајет1а. Хаотеђ, 1911.

Рјега ПО. Ате Зтагсеттса. 17 даје Одђог Клиђа 5 гапКе Ртахма. Кпјоа 1. Хаотеђ, 1893—1896.

(2) П

Анте Старчевић није био ни најмање „дипломат“, и није говорио да сакрије своје мисли, но да отворено, безобзирно, често и брутално каже целу своју мисао. При испитивању и излагању његових идеја не може бити недоумице и забуна. Код њега се лако и јасно види шта хоће, или управо шта неће.

Јер, он је у првом реду био негативан дух, „одрицатељ“, рушитељ. У целом његовом политичком раду јаче је и важније оно што није хтео него оно што је хтео. Он је негатор на свима линијама, у свима правцима, и према Аустрији, и према Мађарима, и према Словенству, и католичком и православном Словенству, и према Србима, и према свим оним Хрватима који неће да уђу у његову логику, у његове мржње и одрицања.

Мађаре не мари никако, и цела његова борба уперена је против мађарске доминације над Хрватском. Али много више но | Мађаре он презире Немце, и његово политичко антиаустријанство у првом реду је културно антигерманство. Праву европску цивилизацију у његовим очима представљају Енглези и Французи, док Немце броји међу „најнезнатније народе“, тврди да они „нису помогли никому, ни самим себи“, и изјављује да би више волео „бухе ловит' него ли учити се из немачког књиштва“. „Само глупа и потлачена народа хвата се швабско барбарство. Сви народи на Истоку Еуропе глупи су кроз швабштину, потлачени кроз швабштину“. Он је запамтио тежак бечки апсолутизам педесетих година, и тврди да је „главни непријатељ: Немац“. У овом листу, који иде у аустро- • угарску монархију, из лако појмљивих разлога, не може се навести све оно што је Старчевић говорио и писао против „кукавне Аустрије“ и „сужанства аустријанског“. Оно што је он још 1869 писао у чланку 7игзка, његова далековида, го-