Srpski književni glasnik

138 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

све што је божје; Пак ако би она барбарство надвладало, мислите ли да ће његово добитје дуље трајати него ли је трајало оно Вандалах и других, много племенитијих, много величанственијих барбарах 2“.

Још горе код Старчевића пролазе Срби. Оно што нису могли учинити Турци за четири стотина година сечама, вешањима, набадањима на колац, Старчевић врши једним потезом пера. Он Србе дави у својој мастионици. За њега просто на просто Срби не постоје. Име Србин, у својој шаљивој филологији, он изводи од речи сврабеж. или од роб (зегуц5): то име означавало је или сталеж робова, или, ваљда, неку врсту чергарских племена која су патила од сврабежа, од шуге. Остаје нам до воље које ћемо тумачење да примимо: 7оиз таојопз дие Гетбатга; аи сћогх!

Питање о Србима он решава у једној расправи чији наслов каже садржај: Разпипа З!аџозетбзка и Негоал кој. Срби су само један географски појам, српска историја не постоји, српски језик је једна вараличка измишљотина. Српство су у новије доба, ради својих циљева, створиле Русија и Аустрија. Оно што се до сада обично сматрало за српско у ствари је укра: дено од Хрвата; све што је добро код Срба то је само хр: ватско. Старчевић говори озбиљно о „прејасној хрватској династији Неманићах, који кроз векове као краљи владаху источносеверних покрајинах Херватске...“ Свети Сава је „источну цркву херватску одцепио од патријарке цариградског“. На Косову се „Милош Кобилић показа Херватом“ На Косову је 1389 године било свега, и „Херватах“, и „Булгарах“, и „Румуњах“, и „Шкипетарах“, (које је водио Ђурађ Кастриотић!), само не Срба. Кнез Лазар је „похерваћеник, ну по свој прилици нечисте крви“ ; Арсеније Ш Црнојевић, који је био „патријарка у Турској Херватској“, јесте из „виђене обитељи херватске“. Што је добро код Срба, то је „херватско“. Срби немају ничега свога: „кроз осам вековах што нам књиштво тече, нејма ни трага о сербској народности, нејма сербског књиштва, Ни _ сербске народне повести“ !

Они што се данас зову Србима то су похрваћени Власи Арбанаси и Цигани, прашина од разних народности, балканска фукара, „нечисти пук“, „нечиста пасмина“. Арсеније Ш Црнојевић, на крају ХУП века, са собом је „довабио“ у Аустрију ту „туђу пасмину“, и она је „за дванаест година [тачно

#