Srpski književni glasnik

„о а

Књижевни ПРЕГЛЕД. 139

за дванаест година! научила херватски“. „Пасмина се данас прилично похерватила у овој Херватској.. У херватских покрајинах Турске понешто натуца херватски, другде турски, булгарски, румунски, герчки. Ни у Кнежевини Србији, ни по Унгарији још се није научила право херватски...“ И требало би читаве стране наводити о слепилу овог избезумљеног шо: виниста, који је бацио историју под ноге, стварност одгурнуо као да не постоји, бунцао као у некој грозници, и брисао са лица земље целу једну стару и крепку расу, која је имала под српским именом неколико векова државне слободе и знатне историје, која је манифестовала свој живот низом устанака, која је створила две националне државе, сачувала наш нај» чистији језик и најбољу народну поезију. Старчевић за све то неће да зна. Срби му сметају у његовом политичком систему, он их на просто укида, и над њима врши вартоломејску сечу, на хартији, срећом. Али жалосно је помислити да је један син нашега народа, потомак херцеговачких Старчевића, син једне православне Српкиње, могао да пише онакве гнусобе о Србима! И каква је то аберација могла бити код њега када је са очевидним уживањем овако причао мартирологију српскога народа: „око 1434 заробише Турци пасмине 50.000 комадах“; „вешала за ону пасмину бијаху најстраховитија верста смерти. Било да Хервати нису то знали, било да их је знао гнев преузнети, они нису кривце вешали : Сењани у Перушићу набише их на ражањ, па их испекоше...“

У исто доба, док тако канибалски говори о Србима, он је, доследан у своме слепилу, одушевљен за Турску као културну лржаву, и за Турке који су у његовим очима тако просвећени „да можда само иза Французах и Енглезах заостају“. Он, либералац и народни човек, који се искрено згражао над сељачком бедом у Граници, налази да је хришћански сељак, и православни и католички, у Босни и Херцеговини, огрезао у „непоштењу, неверју и бездушју“, да је то у опште „покварен, изрођен пук“. У исто доба он велича феодалне господаре у Босни и Херцеговини, бегове и аге, „најчистије херватске керви“. Само из мржње према Србима, он је пун нежности према Бугарима, и, кратковид као што је био, он ће запљескати њи: ховој победи на Сливници. |

Али, ради истине, треба помињати, да та његова поли-

тичка заслепљеност и свирепост на хартији није било само